panikozbogom

  Dan isti kao i svaki drugi u mom tadasnjem zivotu.Obaveze.jurnjava.ludnica...Prethodne noci maltene nisam ni spavala a citav dan je bio vrlo zahtevan.Dve.tri kafe na brzinu ispijene bile su sve sto sam tog dana stigla da konzumiram.Vracala sam se kasno sa poslovnog puta.Moj suprug je vozio a ja sam na sedistu suvozaca sredjivala  utiske i pravila planove za naredni dan.Iznenada mi je srce jako zalupalo.Sta se desava.pitala sam se.Uvek sam bila zdrava.nisam nikada obracala paznju na otkucaje svog srca.ali je ono tako besomucno tuklo da je bilo nemoguce ignorisati ga.Dlanovi su mi bili mokri a dah mi je bio isprekidan.

 Boze.zar cu ovako glupo da umrem??!ta misao je munjevito proletela kroz moju glavu.Kasnije kada sam se prisecala tih uzasnih trenutaka bilo mi je smesno.Smrt je smrt.ne moze biti ni pametna ni glupa.Ali mi u tom trenutku nista nije bilo smesno.Ogroman strah je paralisao moje telo.Nisam imala kod sebe nista od lekova.jer ih nisam ni koristila nikada do tada.Nisam imala cak ni vode.za ne daj Boze. Suprug je primetio da se nesto cudno desava sa mnom.jer nisam odgovarala na njegova pitanja.Kad me je upitao sta mi je i da li zelim da zaustavi auto rekla sam mu da se osecam lose i da vozi do najblize hitne pomoci.Dao je pun gas i relativno brzo smo stigli do lekara.Moj napad panike je tada vec bio zavrsen i ja sam .naravno odustala od pregleda.Obecala sam da cu narednog dana otici kod doktora i to je bilo to.Kad smo stigli kuci umor je ucinio svoje i ja sam zaspala cim sam spustila glavu na jastuk.Narednih dana sam bila okupirana poslovnim obavezama i moram reci da sam sasvim zaboravila na neprijatnu epizodu.koja se odigrala te veceri.Nisam ni slutila da je to tek pocetak jednog uzasnog kosmara...

 Moderna bolest koja hara poslednjih godina uzima sve vise maha.Dolazi tako iznenada i svojom jacinom nacisto paralise cak i one najhrabrije ljude koji su pre njene posete bili jaki i puni samopouzdanja.

 Svakome ko je prosao kroz to uzasno stanje simptomi su dobro poznati:besomucno lupanje srca.hladan znoj.kratak  dah....Neverica.cekanje da sve to prodje samo od sebe.Bolno saznanje da ipak nece isceznuti tek tako.Zatim sledi .u vecini slucajeva obracanje lekaru.a onda strasna borba.Kad stvari malo krenu nabolje i kada se konacno uspostavi odredjena kontrola sledi informacija da je to stanje koje se vraca i da ga je nemoguce zauvek pobediti i eliminisati.Epa ja imam lepu vest za sve koji pate od ove savremene posasti-pobeda je moguca i zavisi najvise od vas samih.Metode koje mogu pomoci da panicni napadi postanu samo ruzna proslost su mnogobrojne i svaka osoba mora pronaci put koji joj najvise odgovara.

 Zelim da svoje iskustvo podelim sa svima koje muci ovaj ogromni problem.